Идеја „Божанског краља” у Фараонском Египту и Преколонијалној Африци у Упоредној Перспективи*

Apstrakt

Увод: Велики део историје претколонијалне Африке је непознат због недостатка писмених система јужно од Сахаре. Сачувани усмени извори су непотпуни. Истраживачи се ослањају на арапске хронике, записе европских путника и савремене афричке традиције како би реконструисали прошлост. Чарлс Габријел Селигман је дефинисао „божанског краља” као владара који: 1) има моћ над природом; 2) служи као динамички центар универзума, са строго регулисаним радњама које утичу на сва бића и 3) мора бити убијен ако му моћ ослаби, да би заштитио свет. Овај опис се односи и на владаре древног Египта.

 Циљ: Овај рад је посвећен теми божанских краљева, сличностима и разликама између концепта на афричком континенту.

 Материјал и методе: Истраживање користи извештаје које су објавили антрополози. Извештаји су забележили одређене афричке обичаје. Ови обичаји се затим упоређују са изворима из древног Египта. Користиће се аналитичка метода.

 Резултати: Резултати анализе показују да древне египатске традиције нису потпуно одвојене од афричке позадине и да ову везу не треба занемарити при тумачењу древних египатских обичаја.

 Закључак: Египатски фараон је отелотворио афричку традицију „божанског краља”, где је фестивал Сед заменио ритуално краљеубиство, какво се виђа у другим афричким културама. Иако су били поштовани, фараони су и даље сматрани смртницима, што је очигледно у историјским покушајима атентата. Овај двоструки поглед одражава идеју „Небеског мандата”: ако превлада хаос, владар није истински божански. Обичаји попут брака између браће  и сестара издвајају божанске краљеве, појачавајући њихов јединствени статус. Генерално, египатско краљевство дели јаке везе са ширим афричким традицијама.